• Регистрација
ЖИВОТ У СЈЕЋАЊИМА ПДФ Штампа Ел. пошта
Aутор текста Administrator   
четвртак, 25 април 2013 19:13



Калиновик, Обаљ, Улог...једна снажна емоција

„Еј, идем у Калиновик“-добаци ми познаник, познати лукавички шерет, знајући, ваљда, да ће тако започета прича зауставити мој журни ход и за тренутак ми одвући мисли од свих обавеза које у трку сустижем, те сву пажњу усмјерити на разговор са заједљивим типом коме је свакодневни хоби проналажење „жртве“ којој ће „продати“ неки свој нови фазон и на крају подругљиво поентирати.

И, искрено, није ни погријешио, јер је у мени нашао човјека са својеврсним завичајним чипом у глави, који и на само помињање прађедовске груде активира неку необјашњиву знатижељу и спремност да чује све што има везе са крајем и људима с оне боље стране Рогоја.
„Шта ћеш ти тамо, несрећо? Зар није мог'о поћи ко виђенији?“-прозборих онако необавезно, пробавши у старту погодити „зицер“ и остварити резултатску предност, али ме дочека „рампа“ какву, признајем, нисам очекивао...
„Знаш, морам. Дојадило ми је да вас сваки дан гледам, а рекоше ми да Кал'новчана најмање има у Калиновику, па ето...“-рече овај приградски филозоф и натјера ми на лице кисео осмијех, који сам назор затезао све док нисам смислио какву-такву контру.
„Не требаш, ти, болан, нигдје ићи. Ти живиш у Новом Калиновику, али то још нико званично није објавио“-одговорих у нади да сам му избио све адуте, али онда наиђох на наставак очито брижно припремљене матрице за тај дан.
„Јесте, али ми овдје немамо транзит!“-остави ме збуњеног и без ријечи.
Свјестан предности, исприча ми наводну анегдоту о момку који је цури причао бајке о Калиновику и његовој величини. Дошао, тако, и дан да је одведе својима на Обаљ и када су пролазили путем поред Мјеховине она га, јадна, упита гдје је тај Калиновик који јој је мјесецима уназад описивао?!
„Видиш ли, бо'на, колико је сати? Сада је шпица, па смо прошли транзитом“-преприча ми епилог и уз очекивани, подругљиви израз на лицу продужи мимо мене, не остављајући ми ни шансу да се покушам извадити.
Можда је и боље, с будалом не вриједи наглабати, али ми остаде криво што му наглас не рекох да је свако мјесто велико онолико колико су велики његови људи.
Калиновик и ми, његова дјеца, Богу хвала, нисмо мали, и потпуно разумијем момка из анегдоте, ако она уопште има везе са стварним животом, јер он у свом том увеличавању није ни говорио о улицама ни зградама, већ о својој љубави према завичају.
Моји су из Улога, двадесетак километара даље од Калиновика према Невесињу, и ту, у малом мјесту на Неретви и дан-данас станују сва моја најљепша сјећања из дјетињства.
Више сам волио ићи аутобусом и бити другар са возачима, њихов миљеник који је имао право да бира музику и мијења касету, него да ме стриц Милан Скочајић воза у новом „Опелу“. Слађи ми је био залогај печења у калиновачкој „Крчми“ него брдо ћевапа у „Жељи“, а још када бих, док Пезејац и Зока Ивановић у паузи пију пиће, стигао и да одем до сластичарне и поједем шампиту за коју сам касније матери у Сарајеву, из само мени знаних разлога тврдио да је боља од оне у сарајевској „Палми“, празник је био потпун.
Волио сам и прашину која улази кроз напола отворен прозор у аутобусу, јер је то био траг вожње јединим вијугавим макадамом који ми није сметао и производио муку. Волио бих је и сада, али аутобуси одавно не возе ка мом крају. Шта је, опет, облак прашине када угледаш Неретву, брзу и чисту, лијепу и неодољиву, попут оне Ђогуше с Обља, која ми је некада давно пробудила прве дјечачке маштарије и цијело једно љето била моја „највећа љубав“ и тајна симпатија. Због ње сам хтио да будем главна фаца на Зеленцу, чак је Мишо Милошевић хтио да одсијече моторком чувену врбу да, не дај Боже, не погинем од силних скокова на главу, што сам их редао неуморно и као на траци, у жељи да импресионирам дотичну љепотицу.
Није ишло, отрежњење је било мучно, као и сваки мамурлук, касније сам схватио да су њу занимали неки други. Уосталом, она је још тада носила „минивал“, а ја био тек мршуљави дјечачић са јеж фризуром. Ипак, нека остане да ми је била цура, да не прљам успомену, а и да ме жена не ухвати у лажи.
Зашто? Па, зато што сам јој на питање ко ми је била прва највећа љубав као из топа одговорио: „Једна Ђогуша, не знаш је ти...“, те тако за вијеке вјекова затворио причу на ту тему.
Могао бих у недоглед овако, али...
Кажу да је Неретва природна граница која ту, у Улогу, Херцеговину дијели од Босне, али и та прича која је некада почесто била повод за безазлена препуцавања сељана што су тражили одговор на питање ко и шта потпада под то међутериторијално слови „и“, данас није толико занимљива, ни важна.
Све је мање сељана, још мање полемика, шале и препуцавања, а и Улог је, брате, баш као и Калиновик, сада у Републици Српској.
Не, не...Нису се поменути разговори ни тада водили са жељом да се неко или нешто дијели, јер овдје за подјеле нема мјеста-судбина је свима мање-више иста. Причало се то више онако, да се прекрати вријеме и претури још један дан, обичан као и претходни, ништа другачији од оног који ће тек сванути. Причало се и због тога што се уз шалу лакше гутала она кнедла, која је увијек била ту негдје у дну грла, не дајући, баш никако, да умине она сјета за неким бољим временима, јаким домаћинствима и селима, крцатим школама. Знали су приповједачи завирити и у историју, препричати понеку легенду о трговачким караванима који су преко Калиновика и Улога табали најкраћу стазу до мора, оживјети мит о Моринама и Љубовића сватовима, великим касарнама из доба Аустроугарске...
То је било у давна времена, а ова данашња-бар када је ријеч о Улогу и овдашњим селима-потрудила су се да и оно што је било прије петнаестак година већ постане легенда, која тек на тренутак пробуди осмијех и озари очи малобројних и остарјелих житеља овог, претешко је то рећи, заборављеног (к)раја.
„Овдје је некада била пекара, али нећемо се одавде најести 'љеба“-у први мах смијешна реченица једног од саговорника у документарцу Слађане Братић „Молитва за Улог“, упечатљиво указује на то да је некада било свега, али и да сада нема готово ничега.
Истина је да је то некада било општинско мјесто, здрава и јака средина, да су варошицу Улог упознале генерације ђака још у бившој Југославији, учећи да на географској карти покажу гдје ће бити прва од пројектованих хидроелектрана у горњем току Неретве...
Те књиге су одавно пожутјеле, основци научили лекцију и одавно постали људи што-као што каже пјесма-„далеко живе од свог краја“.
„За улог јамчи држава“-писало је некада на вриједносним папирима и новчаницама оне велике, бивше нам државе. Међутим, која вајда, када за овај мој Улог одавно не јамчи нико! И, не може, све и да хоће, уз сву добру вољу...
И, сада се питам да ли је могуће да је онај шерет са почетка овог штива заиста био у праву и да ли нас свуда има више него у завичају?! Питам се, а знам да јесте, него ми, некако, тешко то признати, помислити, рећи, написати...
Знам и да се Милева и Деба труде да врате живот у ове крајеве, да ојача Загорје, али и да живну Обаљ, Улог, села наша свеколика. Тешка работа, да тежа не може бити.
Реновиране школе у Калиновику, али све мање ђака, момци се ријетко жене, ђевојке неће да имају ништа ни са шталом, ни са тором, стругом...Пољопривреда углавном на старачким плећима.
Ето, и ова једна што сам је наговарао и говорио јој да имам момка за њу у Калиновику, отресе ме к'о суву шљиву-неће! Џаба и што јој рекох да је виђен, ситуиран, да може на каву к'о царица, право у Мажестик, баш као да је у центру Београда.
Рекох и да ће ЕФТ ускоро направити ХЕ „Улог“ и избити чак и мени адут да стално подсјећам како се о њој прича деценијама, али да се не гради. Да ће све кренути на боље, да ће се млади вратити...Она, опет, јок!
Ама, откуд мени право да сјетујем и говорим људима шта ће и како ће, када и сам не живим у завичају оца и ђеда свога, када ми је имање зарасло у коров, када ме пут тамо одведе тек о Задушницама...
„Новинар, ти си наш, дођи, болан не био, чешће...“-реченица је која ме стално прогања, неријетко посрами, опомене да могу и морам бити бољи.
Ето, и она шепртља што ме јутрос сачека, успио је бар у једном-да моментално пробуди моју неупитну љубав према ђедовини, која ме, ево, приморала и да „зашиљим оловку“, те напишем коју реченицу.
Путујем у мислима преко Морина, спуштам се у Улог, дишем прашину са омиљеног пута до Недавића, а затим се оштрим кривинама пењем до Обља...Путујем честитим крајем и тражим одговор на питање гдје је Босна, гдје Херцеговина, гдје је оно слово „и“. Уосталом, зар је оно и важно и зар послије њега не иде обично оно „тако даље“, три тачке, или, пак, ништа?!
Сигурно је само једно.

ВОЛИМ...


Срђан ШЕКАРА
аутор је самостални новинар

Последње ажурирано четвртак, 25 април 2013 19:23
 
Copyright © 2017. kalinovik. Designed by MATRIX COPMUTERS

S5 Box

S5 Register

*
*
*
*
*

Fields marked with an asterisk (*) are required.