На спомен-обиљежју у Добром Пољу код Калиновика, 9. јуна служен је парастос за припаднике Гатачке бригаде Војске Републике Српске, који су, бранећи Републику Српску и српски народ током Одбрамбено-отаџбинског рата, погинули на калиновачко-трновском ратишту.

Крај обиљежја у облику бијелог крста, симбола голготе и страдања, али и Васкрсења и вјечног живота у Господу, подигнутог у знак сјећања и захвалности за 17 погинулих српских бораца, од којих је седам погинуло баш на овај датум 1993. године на овом мјесту, окупили су се чланови породица српских јунака, представници више општинских борачких организација, званичници Народне скупштине Републике Српске, општина Калиновик и Гацко, као и преживјели саборци припадника једне од најбољих ратних бригада ВРС, одајући и ове године почаст јунацима јединице која није знала шта је пораз и одступање ни у најтежим данима током Одбрамбено-отаџбинског рата.

И са овог скупа је евоцирана успомена на бригаду која је по свом карактеру била интервентна јединица, која је увијек била спремна да учествује у борбеним операцијама, како у зони Херцеговачког корпуса којем је припадала, тако и ван ње. Била је то, како јој је и назив казивао, лака, летећа, јуначка бригада која је бројала око 2000 бораца, искључиво Гачана, а која је „летјела“ бојиштима широм Републике Српске, свуда се храбро борећи и чиста образа чувајући традицију, част и име српског борца и војника.

На једном таквом, храбром и часном ратном путу, претрпјела је и губитке, а помен у Добром Пољу, гдје је у само једном дану погинуло седам гатачких јунака, као и на другим стратиштима, потврда је да њени припадници, саборци погинулих српких хероја, не заборављају своју браћу, са којом су заједно учествовали у тешким окршајима и борбама за слободу и достојанство српског народа и очување слободне Републике Српске.

Предсједник Борачке организације Гацка, Слободан Илић, на емотиван, али и врло студиозан начин, желећи сачувати од заборава њихов ратни пут и херојску погибију, како то и приличи хроничарима судбина истинских јунака, говорио је о страдалништву гатачких бораца, враћајући и присутнима успомене на тешке дане, када су се бранили отаџбина, кућно огњиште и чељад.

-Крајем 1992. године, Други гатачки батаљон добија наредбу и распоред у рејону Миљевине и у тим борбама, 11. новембра на Кременцу гине и први припадник Гатачке бригаде, Реља Копривица, патриота и најстарији погинули борац бригаде, који није имао своју породицу, који се није женио и до рата је живио сам. Кренувши од свога кућног прага, у једној руци је понио пушку, у другој кључ старе куће коју је тада посљедњи пут закључао-емотивно је казивао Илић.

Сјећајући се почетка 1993. године и дана када је калиновачко-трновско ратиште напросто кључало, подсјетио је да је на тај потез убачен Први гатачки батаљон, који је значајно стабилизовао тај дио фронта. Тако, стабилно, сјећао се, било је све до 6. јуна, да би на Духовски уторак, трећег дана великог празника Тројчиндана, борци Друге чете поменутог гатачког батаљона запосјели Прокрес, Јунац и Стругове, док је њен дио остао у резерви у добропољским кућама.

-Сутрадан, 9. јуна, у рану зору, око 4 часа, почео је синхронизовани непријатељски напад на све положаје око Доброг Поља, од Главаче до Стругова. Алијине беретке, појачане са више диверзантских и специјалних јединица из Босне, биле су далеко бројније и у првом нападу гине наш саборац Младен Паповић на Струговима, док два борца бивају рањена. Бројнији непријатељ се пробија у само мјесто из више праваца и уз огромну галаму и урлање, узвикујући „Алах у егбер, Ђе сте гатачки четници, Хватај живе, Кољи...“ наставља свој, испоставиће се, крвави поход. Посада са Стругова и Јунца некако се успјела повући, док је посада са Прокреса пала у окружење, у којем сам са неколико бораца био и сам, а успјели смо се извући након неколико сати, преко Стругова до Звијезде. Дио чете који је био у резерви покушао је извршити извлачење уз поток, али то је било кобно, јер је непријатељ већ заузео узвишицу изнад Доброг Поља. И, ту, уз поток, гину Ратко Бјелоглав, Новак Мастиловић, Томо Миловић, Слободан Ћорић, Александар Тепавчевић и Велибор Елек-присјећао се Илић тешког и за Гацко и српску Херцеговину трагичног јунског дана 1993. године, подсјетивши да је призор на лицу мјеста, на које су дошли послије консолидације Друге чете и помоћи Прве чете Првог батаљона са командантом Синишом Бољановићем, био страшан, због чињенице да су сви ту погинули борци били посмртно измасакрирани на начин који здрав разум не може да прихвати.

Поновио је да је то била највећа несрећа по гатачке Србе послије Другог свјетског рата, те подсјетио да је јединица тог дана, када је Гацко завијено у црно, имала и седам рањених бораца.

Мјесец дана послије ове трагедије, кренуло се у акцију заузимања Рогоја и Трнова, а Друга и Трећа чета Првог батаљона су напале Бандијерку и Челину. 10. јула гину Милан Тепавчевић и Душко Говедарица, један на Бандијерци, други на Челини, док је шест бораца рањено. Два дана касније, на Петровдан, 12. јула, по први пут се спајају Херцеговачки и Сарајевско-романијски корпус ВРС.

-Треба нагласити операцију „Лукавац“ из јула 1993. када три чете Првог гатачког батаљона преузимау задатке да иду правцима Млаква и Јабука, а Други батаљон правцем Пузимско гробље. У силовитом нападу заузима се доминантна кота Јабука, а генерала Младића смо увјерили да смо на Јабуци када је угледао српску заставу на тригонометру. Велики успјех, уз велике губитке које смо нанијели непријатељу, ремети погибија Рада Милошевића и Миливоја Радмиловића, од непријатељске гранате, 30. јула, а тада су и два борца из састава Прве чете Првог батаљона тешко рањена. То нас није спријечило да за два дана избијемо преко „Алаховог пута“ на Дуго Поље под Бјелашницом, гдје је такозвана Армија БиХ била потпуно потучена и разбијена, тако да и одбрана Сарајева више није могла да се успостави. Врата Сарајева била су отворена, како је то тада говорио и сам Алија Изетбеговић-причао је окупљенима у Добром Пољу први човјек гатачке Борачке организације, не заборавивши, наравно, подсјетити на још један тежак губитак, јер је тада, на дан Светог Илије, погинуо стамени Веселин Шојић, частан борац и јединац, којег је покосио снајперски хитац душманина.

У новембру 1994. године, Гатачка бригада ангажована је у операцији „Бјелимићи“, а иако је акција била праћена војничким успјесима, ипак је била кобна за четворицу припадника бригаде, који гину 27. новембра.

-Тада гину командант Другог батаљона Бранко Копривица, начелник штаба Драгоје Шаровић, командир Друге чете Душко Тепавчевић и војник Милан Сушић. У вишечасовној борби, 23 борца, међу којима и четири поменута погинула гатачка хероја, били су опкољени у непријатељској, турској земуници. Рањено је десетак бораца...Све што сам рекао је само кратко подсјећање на догађаје у којима су гинули наши саборци чија су имена уклесана на овом споменику-закључио је Илић, уз поруку која је и својеврстан завјет-БИЋЕ ПРЕВИШЕ ГРИЈЕХА НА ОВОЈ ЗЕМЉИ АКО ВАС НЕ БУДЕМО ПАМТИЛИ. НЕЧАСНО ЈЕ ВАС ЗАБОРАВИТИ, ЈЕР СВОЈИМ ПАМЋЕЊЕМ ВАС ПРАТИМО ДО ВЈЕЧНОСТИ!

Парастосу у Добром Пољу присуствовала је и делегација Општине Калиновик, предвођена начелником Милевом Комленовић, која је рекла да народ овог мјеста, уз дужно поштовање и захвалност, чува успомену на погинуле борце Гатачке бригаде.

-Овдје су имена истинских јунака који су дали своје животе бранећи територију општине Калиновик и наше становништво. Ми, који памтимо те дане и њихово херојство, то нећемо заборавити док смо живи, а уједно имамо обавезу да и генерацијама које долазе и које ће нас наслиједити преносимо причу о храбрим Гачанима и борцима Војске Републике Српске у цјелини, који су у једном важном историјском периоду бранили и одбранили српски народ, његово достојанство и његову државу-поручила је Комленовићева.

Подсјећања ради, спомен-обиљежје за 17 погинулих бораца Гатачке бригаде ВРС у Добром Пољу освештано је у септембру 2015. године.